Mak sa konca

Ovaj post sam pisala dok sam mislila da sve može i mora i dok sam mislila da sve mora imati svoj rigorozan raspored i dok sam, ako me sada pitate, previše koristila to iscrpljujuće ''moram''.
Tada nisam trpela vreme za odmor i nerad, a još manje umela da ga odredim i ispoštujem. Nije da sam sada naročito uspešna u tome, ali volela bih jako i verujem da sam tu negde.

Utorak, 29.septembar 2015.god.

Ja mogu.
Ne može da ne može. Mora da može. Naravno da može!
Podrazumeva se. Idemo!

Trudna- nema veze. Stomak kao breg- pa šta. Idemo, krećemo se, eno ga Mesec, vidi se! Stižemo!!!
Porođaj kod kuće? Naravno. Drugi dan na nogama, pripremam, radim male neophodnosti.. idemo dalje, funkcionišemo.
Beba od mesec dana, napolju da se smrzneš, ali Iva ide u studio. Sever u sto ćebadi, pa kolica, pa šetnja do tamo i nešto posle sedam počinjemo. Kolevka, vatra, atmosfera, instagrami, interneti, narudžbine, perle.. kao da se ništa nije dogodilo. Ništa veliko, ništa što ti menja život. Što ti menja život. Što ti menja- život.

Menja ti. Drugačije je. Imaš više obaveza. Imaš bebu. Imaš-bebu.
Odlučila si da dojiš svoju bebu i u tome uspela. Dakle: dojiš bebu. Dakle: ti si ta. Nema neko drugi, nego ti.
Odlučila si da imaš decu; imala si sreću da u tome uspeš. Dakle: majka si dvoje dece. Majka-dvoje-dece.

Znači, neko mora da stane u red, da se pomeri ili da mu dozvolim da priđe.
Neko mora da razume da je dozvoljeno nekad imati bujnije obrve ili pocepanu majicu. Dozvoljeno je da ne primetiš da ti se napravila rupa na čarapi- to veliko no-no celog života.

I neko mora da razume da je beba, u stvari porasla. Dok ja napišem post, beba je porasla.
Beba se kreće, želi da hoda, želi svuda! Beba želi, može i hoće! Beba vidi Mesec i hrli ka njemu.

Na fotografiji naročito hvala onoj koja mi je naročito draga.